Kako se postaje, a kako prestaje biti Srbin?

hypnagogic_state — Sun, 13 Apr 2008 10:25:11 +0000

Ovaj post je zapravo reakcija na post moje dobre prijateljice, napisan na jednom drugom blogu… Tako reći, odrasle smo zajedno, a ona u ponedeljak dobija holandski pasoš. Svoj blog je naslovila sa “Last Day Of Being Serbian”. Nju samu potresla je zapravo ta realnost da prelazi iz jednog građanskog statusa u drugi, a postavivši ovaj naslov na internet, i kod mene je probudilo niz razmišljanja na tu temu. Jedno od pitanja je kako se ja osećam kao Srpkinja? Da li sam ja zaista to, tj kakav je uistinu osećaj? Jesam li ja tipična Srpkinja? Ko to određuje? Koliko smo svi determinisani opštim predrasudama… I na kraju krajeva, da li je Sanja od ponedeljka nešto drugo u odnosu na to šta je bila pre, jer je tako napisano na nekom official parčetu papira? Šta se u osnovi menja od sutra? A onda, misli idu dalje, počinjem da se bavim pitanjima na domaćem terenu… Od pojave višepartijskog sistema u nas, popularna sportska disciplina je natjecanje ko je veći Srbin. I sad opet se vraćamo na isto pitanje - šta nas određuje kao Srbe? Sarma & rakija? A pogotovo je glupo u sred Srbije reći “ja sam kosmopolita”. Mislim, kakav crni kosmopolita, u zemlji kojoj je trebalo 9 godina da popravi mašinu zvanu Robot za farbanje automobilskih školjki, i koja to ističe kao vrhunski tehnološki trijumf države? Da se razumemo, nisam ja od onih koji uživaju da pljuju po sebi samima, samo sam umorna od gluposti, željna prigresa, željna toga da se kolektivno dozovemo u pamet. Nije me sramota, niti je to ikad bio slučaj ‘ da sebe deklarišem kao Srpkinju, jedino me muči to što nisam nikome u stanju da objasnim - šta ja pod time podrazumevam? Can anybody help?

Zdravo svete!

hypnagogic_state — Mon, 24 Mar 2008 02:23:34 +0000

Stiglo je proleće, u celom svetu, samo je opet, po ko zna koji put, zaobišlo Srbiju. Ne volim što u ovakvom raspoloženju započinjem svoj prvi post ovde…ali, ne volim i što proleća u ovoj zemlji nema već skoro 2 decenije. Da li vam se ikad desilo da vam fali kiseonika u plućima? Želite da udahnete vazduh, onako, punim kapacitetom, ali prosto ne ide - nešto vas steže u grudima, i jedino što uspevate je nekakvo elementarno disanje, čisto da ne crknete? Ja u ovakvom stanju živim već više od 15 godina. Za svo to vreme sam samo jednom uspela da udahnem vazduh punim plućima. I posle toga - staro stanje - disanje na cevčicu.

Mogli bismo da organizujemo nekakvo obeležavanje jubileja : Deset godina od dileme - ići ili ostati? Mogli bismo, samo kada bi to uopste danas, iz ove pozicije, predstavljalo dilemu. Samo što su se u međuvremenu promenili standardi, u međuvremenu smo uspeli da upropastimo i ono malo ugleda u svetu, u međuvremenu smo pokazali slab karakter, slabu kolektivnu svest, slabu volju za promene na bolje - i ko da nas poželi takve? Ne želimo ni mi sebe takve, al se povodimo onim “nek me ženi takvom kakva sam, ako me voli - neće poželeti da se menjam”. E pa to - malo sutra! U međuvremenu Srbija postala baba-devojka, niko je ne prosi, a ona i dalje misli da je najbolja riba u kraju, tvrdi pazar, dok sešminka razmrljala a čarapa zarozala.

Čekam nove (svaki put presudne) izbore, čekam da narod odluči…i to kakav narod - zamišljam nače biračko telo - ovo što je delilo hleb po somborskim ulicama, ovog što je pre neki dan pobio familiju dole kod Bujanovca, ove što su se vezali lancima ispred Zrenjaninskog suda, kao da se pobogu, u sudu traži pravda..! Čekam…i sve to čekam u redu ispred ambasada koje smo pre neki dan zapalili ( jer nam se moglo), da mi sad ta ista ambasada dozvoli da naselim njihovu zemlju.

I da se razumemo, nije meni do selidbe, nego da se podsetim kako izgleda proleće…

Hypnagogic state of mind

Kako se postaje, a kako prestaje biti Srbin?

Zdravo svete!